Tek onako...

U poslednje vreme često razmišljam o jednoj mojoj bivšoj drugarici. Kata je starija od mene nekih 20 i kusur godina. Naše prijateljstvo je, nažalost, kratko trajalo. Obe smo vrlo temperamentne ličnosti i funkcionišemo po principu "što na um, to na drum" tako da je mnogima još u startu bilo jasno da će se naše intenzivno druženje vrlo brzo okončati. Pa negde smo i nas dve to znale. Družile smo se nepune dve godine. I ne pričamo više, ne javljamo se jedna drugoj iako naletimo jedna na drugu bar jednom u toku dana. Međutim, kad se sretnemo osetim dobre vibracije bez obzira na sve naše svađe. Negde se nas dve još uvek volimo i poštujemo. Verovatno je to iz istog onog razloga zbog kojeg smo prvobitno i postale drugarice. Možda ipak postoji ta "energija" koju svako od nas emituje ili je privlačnost među nama samo zato što se jedna drugoj divimo u nečemu ili smo možda samo slične jedna drugoj. Ne znam.

Jednom me je jedna starija gospođa, koju srećem u komšiluku kad šeta svoju pudlicu, potpuno zbunila ili mi je možda otvorila oči. Nekako smo se dotakle teme oko dece. Kaže ona meni

"Ma daaaj, nisi ti taj tip da imaš više od jednog deteta".

- "Kako to mislite?", zbunjeno pitam i ujedno jedva čekam da čujem baš to što će ona i reći

"Ti me tako podsećaš na mene, isti smo tip žene. "

I tako. Pričale smo o tome kakve smo mi to žene.

U ovoj našoj sjebanoj sredini se svakako očekuje da se ima po dvoje dece. To je kao neki standard, nešto što se mora ispuniti. Sa jednim detetom nije kompletna porodica, nije to to. Nisam sigurna ni da li sam sposobna da odgajam još jedno dete pored ovog. Možda je to prema detetu sebično, jer će sutra biti "samo". To je i jedini razlog zašto sam ja uopšte ramišljala o drugom detetu. Verovatno većina i rađa drugo dete iz istog razloga. Možda svi tako razmišljamo zato što se opet negde tako od nas očekuje. Da budem potpuno iskrena, meni lično drugo dete ne treba, ja sam sa svojom ćerkom srećna i potpuno ispunjena. 

Sećam se kad sam kao srednjoškolka često razmišljala o tome da ću kad dođe za to vreme ja imati samo jedno dete kome ću moći potpuno da se posvetim, a ne da dete vaspitava ulica, tj. neka glupava deca još glupljih roditelja. Tako sam ja prošla. Imala sam još jedan razlog, moju majku. Nekako sam smatrala da bi ona svakako imala bolji život da nije i mene rodila. I sigurna sam da bi tako i bilo. Sigurna sam da bi još dok je moja sestra bila mala mogla da se otkači od manijaka i da proba sve ispočetka sama sa njom. Negde bi sigurno našla nekog tipa sa kojim bi imala normalan život i možda bi imala još dece s njim ili ne. 

Ja volim svog muža, a rekla bih da i on mene voli. Moj muž ne želi još jedno dete. Neće, ne zanima ga još jedna obaveza. Ima i takvih muževa, tj. mnogi su takvi samo što ovaj moj neće čak ni na mene da prebaci odgovornost koju ne želi. To je pošteno. On neće iz praktičnih razloga. On kao mnogo voli decu i voleo bi još jedno, ali je to teška zajebancija da se ponovo s tim aka. Na moje pitanje da li želi da imamo još jedno dete on kaže:

"Da bar imamo love, pa i da rodiš još jedno."

-"A kakve veze sad tu imaju pare?" pitam ja iako znam šta misli.

"Da li si ti normalna, pa zar ne vidiš da nemamo ni za račune. Kad bi imali puno para onda bi mogli da plaćamo bebi siterke koje bi nam decu čuvale, pa bi smo i mi mogli lepo da živimo, da putujemo i sl." Kakav kreten … pomislih.  

Nemojte da zaboravite da ja ne radim, a uz to još i studiram. Da je bar rekao ...pa ako bi se i ti zaposlila možda bismo...., međutim ne, on ne razmišlja tako. Znači on neće još jedno dete i to je to.

Ako još malo razmislim, shvatam na kraju da ni ja nisam ništa bolja. Mene ne sekiraju te pare toliko koliko se gnušam same pomisli na sva sranja u trudnoći, porođaj isve ostalo – padanje u nesvest, ždranje, povraćanje, gojenje, dijete, vene, nespavanje, histerija.  Sebično mislim da će to drugo dete oduzeti mojoj ćerki dragoceno vreme sa mamom. Razmišljam kako će joj uvek biti opterećenje u smislu mlađe sestre ili brata o kome mora da brine kada za to roditelji nisu umogućnosti. Bila bi odgovorna za sva sranja koje bi malo dete napravilo u njenom prisustvu. Mora da bude ono što je moja sestra bila zbog mene. Evo i danas je ona isto to. Ovde bi mi neki psihijatar već dodelio dijagnozu jer navodim već drugi primer kako bi sve bilo super da se ja nisam rodila :)

I da se sad vratim na Katu sa početka priče. Kata je kraljica. Od Kate sam mogla da naučim sve lukave ženske trikove kojim me moja majka nije podučila, jer ih naravno ni sama nije znala. Mama je oduvek mislila da sam ja rođena "kučka" za razliku od sestre koja je bila nežna princeza. Tata je govorio da sam “kalaštura”. Možda i jesam, ali čaki i "rođene kučke" i "kalašture" moraju da nauče trikove. Ja pojima nemam kako se sve to radi. Vasptali su me da budem fer i poštena, čestita devojka. E tu su me prevarili. Nisam kompletna. Zato je trebalo da učim od Kate, ali sam se sa njom pofajtala pre vremena. Sad se prisećam nekih njenih fazona u odnosima sa mužem, drugim ženama i ostatakom sveta. Kata je pametna žena. Ona jeste u suštini poštena, ali je naučila kako da izbalansira to pošteno sa važnim "trikovima" za borbu kroz život. I ne balansira ona s tim bog zna kako. Nije baš uvek poštena, ali nema veze. Ja joj opraštam. Pisaću vam ja povremeno o Kati i nekim njenim trikovima koje sam uspela da pohvatam u kratkom periodu druženja sa njiom. Važno je da ona nije bila sebična i da me je oberučke prihvatila kao svoju učenicu.